Neko bi rekao, zašto pisati o bendu o kome je gotovo sve napisano, o bendu koji je duboko zašao u svoje šezdesete, o kome svakoga dana izleti neka vest na brojnim svetskim portalima. Međutim, postoji bezbroj razloga za tekst o bendu The Rolling Stones. Stonski su bend koji že uskoro napuniti 70 godina staža u muzičkoj industriji čiji su dijamantski vrhovi ispisivali najznačajnije stranice tajng dnevnika jedne generacije. Muzika The Rolling Stonesa, zabeležena na njihovim albumima i mnogobrojnim singlovima, odsvirana na nezaboravnim koncertima, izvela je jednu sjajnu generaciju svetske mladeži iz tamnice malograđanske uskogrudosti i programirane, dosadne budućnosti u predele slobode koji su nudili mogućnost za nešto novo i originalno.
Singlovi Stonsa bili su najznačajniji elementi nove osećajnosti koju je stvarala generacija koja je šezdesetih imala svoje zvezdane trenutke. Tom osećajnošću bio je ispunjen prostor nove slobode i on je bio spiritus movens mladih ljudi tog vremena, za kojim se išlo proleća ‘68 ulicama Pariza, Praga, Beograda u potrazi za novim boljim svetom. Mladi buntovnici i njihovi pesnici, to je, čini se, pravi okvir za jednu priču o The Rolling Stones.
Karijera The Rolling Stones započela je 21.7.1962. godine, iznenadnim nastupom u londonskom klubu Marquee: Alexis Korner i njegov bend, inače regularni izvođači, imali su nastup na radiju. Trebalo je naći zamenu. Izbor je pao na bend The Rolling Stones. Tako je ova grupa, tada dvadesetogodišnjaka, ušla u boemski krug londonskih ljubitelja džeza, bluza i ritma-i-bluza. Energičn, brzi i bučni nastup The Rolling Stonesa standardima pomenute muzike ukazivo je da ovi momci imaju posebanu perspektivu iz koje gledaju na stvari. Mada su na početku karijere, sve do pojave “(I can’t get no) Satisfaction”, Stonsi mogli biti shvaćeni kao reproduktivan bend čiji je repertoar bio sastavljen od standarda bluza, ritma-i-bluza i ranog rokenrola, njihova interpretacija se razlikovala od drugih geupa slične provencijencije koje su se množile na britanskoj sceni toga vremena.
Reklo bi se da u The Rolling Stones i The Yardbirds bile jedine grupe koje su ubrzano trasirale put za veliki trijumf rokenrola koji će uslediti. The Yardbirds su to radili na muzičkom planu: neuobičajenom, ogoljenom instrumentacijom, sa dominantnim gitarama (čuveni trio Yardbirds gitarista Klepton, Bek i Pejdž) oni su stvarali bazičnu formu, stilski je uobličili i dodavali gitarsku žestinu, stvarajući na taj način potpuno novu matricu. Sa druge strane, The Rolling Stones su modifikovali bazične idiome na drugi, reklo bi se složeniji način. Moglo bi se reći da su agresivnost, seksualnost i iskrenost bitne glavne odlike ritma-i-bluza, bluza i ranog rokenrola. Stonsi, Mik Džeger i Kit Ričards pre svega, prihvatili su prve dve odlike, prenaglasili ih i učinili ih glavnom karakteristikom svoje muzike. Svesno su odabrali i još jednu karakteristiku svoje muzike, a to je bila vulgarnost, želeći time da izraze svoju odvratnost i prezir prema dosadi, turobnosti i rigidnosti sveta koji ih je okruživao. Tim malim pomacima Stonsi su iscrtali obrise svoje poetike i predstavili svoju bazičnu rokenrol istinu: STAV JE SVE.
Muzika The Rolling Stonesa toga vremena, zavodljiva mešavina Vilija Diksona, Čaka Berija, Badija Holija, Sema Kuka, destruktivnog tona, arogantnog stila i apokaliptičnog izvođenja, privukla je pažnju mlade publike. Njihovi singlovi zauzimali su viša mesta na top listama. Prvi No. 1 hit u Britaniji postigli su četvrtim singlom na kojem se nalazila obrada pesme Bobija Vomaka, iz repertoara njegovih The Valentinosa, “It’s All Over Now”. U to vreme Džeger i Ričards počinju i svoju kompozitorsku delatnost što otvara novu stranicu u istoriji The Rolling Stonesa. Trijumf njihovog autorskog umeća dogodio se 1965. godine kada se pojavila pesma “(I can’t get no) Satisfaction”. Celokupno muzičko iskustvo benda lansirano je u tri minuta pesme “Satisfaction”. Eksplozija ritma, žestine i skrivenih značenja koja se dogodila na ovom singlu jedan je od vrhunaca Stones karijere. Kit Ričards je ovom pesmom utemeljio umetnost riffa u rokenrolu. Riff – kratki muzički uobličen, muzički efektan pasaž, postaje od tog trenutka zaštitni znak zvuka Rolling Stonesa i jedan od najznačajnijih elelmenata rokenrola.
Karijera The Rolling Stones u periodu od 1965. do 1969. godine lagano je plovila morem rokenrola susrećući se i obračunavajući sa svim zabludama kroz koje je ta muzika prolazila u to vreme. Eksperimenti sa psihodelijom i indijskom muzikom, novim instrumentima – sitar, marimba i dulčimer koji su korišćeni na albumu “Aftermath”. Sa izvođačkoh stanovišta taj period je značajan jer je došlo do konačnog profilisanja odnosa između Džegera i Ričardsa. Čini se da je negde 1966. godine Mik Džeger postao svestan svog talenta koji mu je omogućio da postane rokenrol glumac bez premca.
Za to vreme Kit Ričards je profilisao do tančina svoj izgled autentičnog buntovnika i odmetnika. Ta međuigra savršeno je funkcionisala ali neki kasniji događaji baciće potpuno novo svetlo na ulogu ova dva džentlmena u istoriji The Rolling Stones. Stonsi su, svesno ili nesvesno, bili u prvim redovima narastajuće i sve jače kontrakulture mladih. Kad su prvi put posetili Kaliforniju dočekao ih je transparent na kojem je pisalo: ,,Dobrodošli Rolling Stonesi, naši drugovi (‘comrades’) u očajnoj borbi protiv manijaka koji imaju moć”. “Nema evolucije bez revolucije”, govorio je Mik Džeger u to vreme. Njihov najbolji album iz tog perioda “Beggars Banquet” (1968) pored toga što je značajan zbog njihovog prvog izleta u kantri i kantri-bluz vode – “Prodigal Son”, Factory Girl”, “Salt Of The Earth” – sadrži i tri odmetničke himne koje su se savršeno uklopile u vreme u kojem su nastale: “Street Fighting Man”, “Sympathy For The Devil” i “Stray Cat Blues”. Naredna 1969. godina je po mnogo čemu najznačajnija u karijeri The Rolling Stonesa. Tri događaja su je obeležila: smrt Brajena Džonsa, album “Let it Bleed” i ubistvo u Altamontu.
Brajen Džons je originalni član Stonsa i po mišljenju nekih poznavalaca skriveni lider benda. Kao buntovnik čistog srca i strastvenik kome su strane manipulacije, Brajen Džons je juna 1969. godine napustio bend sa obrazloženjem da više nije u stanju da se pogleda u oči sa ostalim članovima. Mesec dana kasnije, 3.7.1969. godine, nađen je mrtav na dnu bazena u dvorištu svoje vile. Brajen Džons je bio ukleti umetnik koji nije umeo da pomiri stvarnost sa čistotom svoje umetničke vizije. Veliki rok čistunac je sa muzikom Creedencea u ušima i mnogo heroina u krvi zaronio u vode bazena bežeći od manipulacija i samog sebe. Šta je pronašao na dnu nećemo saznati do sudnjeg dana.
Novembra 1969. godine pojavljuje se najbolji album The Rolling Stonesa do tada – “Let It Bleed”. Stonsi su se pojavili sa novim gitaristom Mikom Tejlorom, bivšim članom John Mayall’s Bluesbreakersa. Album je bio remek-delo koje predstavlja sublimirani zbir njihovih iskustava tokom šezdesetih. Jedni od najvećih hitova sa ovog albuma su pesme: Let It Bleed, Gimme Shelter i You Can’t Alweys Get What You Want. Krajem godine na koncertu u Altamontu kraj San Franciska dogodilo se ubistvo. Bila je to najniža tačka u karijeri benda. Po ugledu na Grateful Dead oni su angažovali ,,Anđele pakla” kao obezbeđenje. Dok su svirali Under My Thumb Anđeli pakla su na njihove oči pretukli na smrt jednog mladog crnca iz publike. Kao da je Svevišnji hteo da napravi gorku šalu sa Džegerom i Ričardsom i da im prikaže pravo lice zla i nasilja sa kojima su se oni tako suvereno i prepotentno poigravali tokom karijere.
Notorna činjenica je da nasilne smrti menjaju život očevidaca. To se dogodilo i herojima ove priče. Altamont je predstavljao kraj The Rolling Stonesa kao lidera kontrakulture mladih na putu ka stvaranju novog poretka stvari. Na sreću ovo tragično ubistvo nije predstavljalo kraj Stonsa u kreativnom smislu. Bežeći od socijalne uloge koja im je pripala oni su sklonište našli u profesionalizmu. Rezultat svega toga su dva njihova najbolja albuma “Sticky Fingers” (1971) i “Exile On Main Street” (1972). Prvi predstavlja najdekadentniji album koji su Stonsi snimili obeležen, možda najboljom pesmom Stonsa ,,Moonlight Mile” u kojoj su Džeger i Ričards poetskim zanosom dostojnim Šelija, tretirali erotsku ljubav. Džegerove interpretacije pesama Dead Flowers, Sister Morphine i Wild Horses predstavljaju krunu njegove karijere.
Album “Exile On Main Street” koji je izašao 22.5.1972. godine, po opštem mišljenju, najbolja je ploča The Rolling Stones i najbolji tzv. “dupli album” u celoj rok istoriji. To je superiorna ekspertiza svih oblika američke muzike, urađena od strane ljudi koji su spoznali suštinu te muzike. Zapravo može se reći da je ovaj album čin autentičnog stvaralaštva ljudi koji su spoznali esenciju bluza, kantrija i ritam-i-bluza. Album je snimljen u Kitovoj kući u francuskom gradiću Nelkoteju, u potpuno neformalnoj atmosferi. To je muzici dalo izvesnu dozu autentičnosti. Ljubav prema autentičnom bluzu na ovoj ploči prikazali su izvođenjem teme “Shake Your Hips” Slima Harpa i “Stop Breaking Down” Roberta Džonsona. Originalne kompozicije – Casino Boogie, Ventilator Blues, I Just Want To See Yout Face – nisu zaostajale za obradama čak su ih i nadmašile.
Dalja karijera The Rolling Stones i pored visokih kvaliteta njihove muzike predstavljala je pokušaj Džegera i Ričardsa da pronađu svoj odgovor na ukletu dilemu rok umetnika: “Too old to rock’n’roll and too young to die”. Njihova sažvakana, izgužvana lica gledaju nas sa naslovnih strana luksuznih magazina. Mi, njihovi obožavaoci, koji smo u njihovoj muzici pronašli sklonište, znamo da svaka bora na licu Kita i Mika priča i našu priču.
Na kraju šta reći nego to da je nemoguće ne voleti Stonse, to prelepo zamešateljstvo glasa, gitare i ritma, taj duboki tradicionalizam pomešan sa neodložnom potrebom za anarhijom i promenama. Onaj koji ne voli The Rolling Stones, ne voli ni rokenrol, a to je stvar za ozbiljnu zabrinutost.
Kao bonus pogledajte i 10 najboljih pesama po izboru Kita Ričardsa.
0 Comments