Johnny Cash – legenda sa tamne strane

,,Hello, i am Johnny Cash”. Ovako je svoje koncerte započinjao Džoni Keš, pevač veći od života i muzike. Njegov nadnaravni, lenji bariton, pevajući na propovednički način o vozovima, robijašima i radnicima, priča univerzalnu ljudsku priču o postojanju. Pritom, on to radi prilično opušteno, bez pretenzija da u uši i mozak slušaoca ugura svoju istinu kao konačnu. Sugestivnim baritonom peva pesmu, priča priču, staloženo i bez frke, tako da je slušaocu jasno da taj čovek zna tajnu.

 Dobri poznavaoci Kešovog života misle da je on postao svestan svetih tajni dok je kao dvanaestogodišnjak gledao umiranje svog starijeg brata Džeka i slušao njegov poslednji, religioznim halucinacijama ispunjeni, razgovor sa majkom. Reka, lepi grad i anđeoski hor koji je Džek Keš video i čuo u trenucima umiranja, zauvek su uverili njegovog mlađeg brata Džonija da iza stvarnog i trošnog, postoji nešto nevidljivo i važno, što prolaznosti daje smisao. Odatle i Džonijev talenat da svojom interpretacijom i najbanalnijem sadržaju da snagu i uverljivost.

 Činjenice iz biografije Džonija Keša, koje svedoče o neverovatnim životnim iskustvima, mogu pokazati na put, na kojem treba tražiti ishodište čudesnog talenta.

Džoni Keš, kasnije u životu poznat kao ,,čovek u crnom” zbog preferiranja odeće crne boje, rođen je 26. februara 1932. godine na farmi blizu Kingslenda u Arkanzasu. Socioekonomski status njegove porodice (roditelji su mu bili ono što se u našim selima zove nadničarima) i porodične tragedije, o čemu sam već nešto rekao, odredile su njegovo detinjstvo. Muzika i religija bile su mu jedine svetle tačke u odrastanju koje je bilo ispunjeno mukotrpnim radom i golim preživljavanjem. U Leto 1950. godine Džoni potpisuje četvorogodišnji ugovor sa vazduhoplovstvom SAD i naredne godine provodi kao vojnik u Nemačkoj. Tu je i naučio da svira gitaru i prvi put javno nastupio kao pevač na vojničkim zabavama.

Posle isteka ugovora sa vojskom 1954. godine odlazi u Memfis. Radeći razne poslove upoznaje gitaristu Lutera Perkinsa (Luther Perkins) i basistu Maršala Granta (Marshal Grant). Juna 1955. godine odlaze na audiciju u Sun studio kod Sema Filipsa (Sam Phillips). Sviraju Kešovu numeru Hey, Porter. Filips je bio oduševljen. Džoni Keš iste noći komponuje Cry, Cry, Cry. Singl sa ove dve numere vrlo brzo postaje hit. Prodao se u tiražu od 100.000 primeraka. Kao izvođači bili su potpisani Johnny Cash And The Tennessee Two. Usledio je niz velikih hitova tokom 1955. i 1956. godine kao što su pesme Folsom Prison Blues, I Walk The Line, There You Go. Jedne noći, decembra 1955. godine, Džoni Keš je zajedno sa svojim Sun kolegama Elvisom Prislijem (Elvis Presley) i Karlom Perkinsom nastupio u gradu Šreveport u Luizijani. Oduševljenje sa kojim je publika primila njihov nastup bilo je presudno za Kešovu odluku da se definitivno posveti muzičkoj karijeri. Tako je započela jedna od najvećih biografija u šou biznisu.

Tokom šezdesetih godina uz pomoć pilula i alkohola pokušavao je da premosti provalije koje su se otvarale u njemu. Nisko je padao Keš u tom periodu. Bivao je po zatvorima, ležao po bolnicama. Međutim i sa dušom u nosu on je tokom šezdesetih snimio sjajne albume koji su bili uspešni i komercijalno i artistički. Ride This Train je bio posvećen vozovima, o kojima je često pevao tokom karijere. Pa zatim, Blood, Sweat And Tears radnicima, Bitter Tears, remek-delo sastavljeno od pesama Pitera Lafarža (Peter La Farge), zlokobnoj sudbini američkih indijanaca, Ballads Of True West legendama i mitovima ljudi sa granice. Razni soijalni slojevi su se prepoznali u muzici Džonija Keša.

Neki njegovi biografi smatraju da ga je sigurne propasti spasila ljubav prema Džun Karter (June Carter) koja se tih godina razbuktala i bila krunisana brakom.

Upravo te godine Džoni Keš snima jedan od ključnih albuma svoje karijere At Folsom Prison, u istoimenom zatvoru. Opasna i probirljiva publika sastavljena od štićenika te institucije, ljudi spremni na sve i sposobni na sve, prepoznala je u njemu čoveka koji zna dosta o nasilju, beznađu, dosadi i patnji. Taj album je možda i najveći trijumf koji je jedan muzičar mogao da doživi. Na takvom jednom strašnom mestu zapaliti vatru umetnosti i njome osvetliti tamu u dušama osuđenika, ali i ukazati na izlaz i spasenje, mogao je samo Džoni Keš. Opasni momci iz zatvora Folsom su osetili da “čovek u crnom sa bolom na licu” ne peva za njih iz karijerističkih razloga, već zato što u njima prepoznaje sabraću koju je susreo u sopstvenim sunovratima.

Kako završiti priču o  ovakvom čoveku, osim porukom: ,,Slušajte Džonija Keša jer je to dobro za vas”. “Čovek u crnom” koji se nikada ne smeje i čije lice izražava duboki bol i još dublju patnju, poseduje veštinu da svojim baritonom hipnotiše. Dok slušate Džonija Keša čini vam se da ste se susreli sa mudracem koji vas razume i prihvata.